Иконом се,
пре свега,
представља
свет и човек
у Цркви
онаквим
каквим ће се
он и јавити
у последњем
догађају
остварења
царства
Божијег на
земљи,
занемарујући
при том на
њихову
историјску
реалност.
Ликови на
иконама носе
карактеристичне
личне црте,
али су
лишени
случајности
и
привремености
као у
обичном
сликарству,
осветљени су
натприродном
светлошћу
која не
оставља
сенке. Икона
често спаја
различите
тренутке
истог
догађаја,
као и ликове
из
различитих
историјских
периода,
види их у
њиховом
надисторијском,
послеисторијском
стању, у
вечности. Од
Византијског
царства,
православни
Словени су
носили на
грудима,
поред крста,
нагрудне
иконе. Које
су
израђиване
од
различитих
врста
метала:
бакарa,
бронзe,
сребра у
зависности
од тога ко
га ju је
носио.
Обични људи
су носили
испод одеће
иконe
направљена
од дрвета,
кости, бакpa
или гвожђa.
Богата
дворjани и
племство су
носили иконе
израђене од
злата и
сребра,
богато
украшене
драгуљима и
бисерима.
|