ИКОНА ( грчки : εικον слика , латински : icon )
лик , слика светитеља или религиозне композиције у православној цркви; најчешће се радила на дрвету или на платну , за разлику од слика на зиду.
 
Икона је света слика која има првенствено богослужбену функцију. Она јесте производ уметности, али је пре свега њена улога да повеже онострано, са нашим светом. Неки називају иконе и фреске прозорима кроз које становници Царства небескога гледају наш свет, прозорима који нам помажу да се сретнемо са њима. Целивање освећених икона у Црквама или хришћанским домовима не значи обожавање материјалних симбола, већ је упућено прво лику који је на њима представљен, према коме су усмерене наше молитве. Иконе на тајанствен начин чине заиста присутним оне које представљају. Поштовање икона у Православној цркви има основу у оваплоћењу Сина Божјег-рођења у телу, животу међу људима у одређеном историјском тренутку, смрти и васкрсењу Господа Исуса Христа-што је омогућило и представљање Његовог лика на светим сликама, лика Пресвете Богородице, а затим и представљање оних који су својим животом урасли у Христа и постали судеоници будућег Царства небеског.

Да би била прихваћена у својој богослужбеној улози, икона се у Цркви освећује, али и сам чин сликања већ је литургијски чин. Зато се од иконописца очекује да буде уроњен у живот Цркве, да се молитвом припрема за сликање свете слике и да уопште живи хришћанским животом. Он треба да буде што чистији посредник који омогућава да се свети ликови сами објаве у заједници и с њом се сједињују. У историји Православне цркве, за очување иконопоштовања вођена је велика борба, нарочито у VIII i IX веку, и много је хришћанских мученика у тој борби страдало. Коначну победу над иконоборцима, противницима светих слика, 842. године, Црква слави у Недељу православља, то јест Чисту недељу-Прву недељу Васкршњег поста.