Филигран Покимица |Текст 2_03 - Миропомазање владара|

МИРОПОМАЗАЊЕ ВЛАДАРА

Пракса миропомазања владара, као саставни део церемоније крунисања или као самостални чин обављања свете тајне, релативно је позна појава у историји формалних ритуала иницијације којом поданик/лаик прима вишњу харизму и трансформише се у легитимног суверена. По својој суштини, миропомазање је неупоредиво значајније од чина крунисања, јер представља циљно понављање једне свете тајне која је по дефиницији јединствена и непоновљива[1].

Све владарска помазања код хришћана заснивају се на старозаветним примерима, пре свега на миропомазању Сауловом и Давидовом[2] од стране пророка Самуила[3], и Соломоновом од стране пророка Натана и првосвештеника Садока, као и на стиховима из 23. и 133. Псалма[4]. Новозаветни контекст се у великој мери ослања на 2. посланицу Коринћанима св. апостола Павла[5].

С обзиром да је миропомазање тесно повезано са рукоположењем, још увек постоји извесна дилема у погледу разумевања да ли је над владаоцем првобитно вршена хиротонија (рукоположење као ординација) или хиротесија (рукоположење као благосиљање). Хронолошки, рукоположење претходи миропомазању (случај Св. Колумбе и рукоположења Ејдана Мора, првог хришћанског краља Шкотске, на острву Јона).

Прво забележено миропомазање једног хришћанског владара обављено је над визиготским краљем Вамбом, године 672. Вршењем ове свете тајне над владаром, толедски сабор је покушао да утиче на провербијалну историју насиља која су пратила смену владаоца на Иберијском полуострву, и да на тај начин потврди посебну Божију благодат која припада легитимном наследнику престола. Св. Јулијан Толедски, описујући ово прво миропомазање, наводи како је Вамба у сјајном орнату у цркви св. Петра и Павла изговорио Символ вере, па потом пао на колена пред бискупом Квирикусом, који му је на главу излио уље; то је уље почело одмах да се „испарава као стуб дима“ (evaporatio quædam fumo similis in modum columnæ, Julian, Historia, c. iv), из чијег је врха излетела пчела, што је од свих присутних схваћено као чудесно и срећно предсказање. Св. Исидор Севиљски је указивао на аналогију имена Христовог (Христос, као грчки превод хебрејског Мешија, т.ј. помазаник) са харизмом коју примањем Светог духа добија онај који се миропомазује. Ипак, неки старији извори помињу и друге, старије, случајеве миропомазања владара. Тако св. Гилда помиње помазивање британских краљева стотинак година раније, а италијанском епископу Григорију приписује се да је средином истог века у Јужној Арабији миропомазао хришћанског краља Аврахама у присуству етиопског цара св. Елесбана.

Пуни политички значај миропомазање владара стиче са уздизањем на престо Пипина Малог.

Владарско миропомазање је посебно велики значај имало у протоколу крунисања француских краљева, због уверења да је само хризма којом су они помазивани примљена директно и екскулизвно као дар с небеса, услед чега је средњовековни француски Ordo одређивао да се у оквиру introitus-а, а пре заветовања и заклетве, обавља и посебно свечано литијско уношење Свете ампуле са хризмом, које су у катедрали у Ремсу вршили опат и монаси Св. Ремигија (St. Rémi) под засебним процесионим небом (балдахином).

У погледу миропомазања на Истоку, у Византији, међу стручњацима постоји мишљење да је оно уведено тек у 13. веку, али и супротан став који сматра да има добрих индиција да је први миропомазани василевс био још Василије I, што се пре свега заснива на једном писму патријарха Фотија у коме се изричито помиње помазање тог цара хризмом.

Како се миропомазањем наглашавао сакрални фактор ординације владаоца, постоји упадљива тенденција Цркве и на европском Западу и на Истоку да се постепено умањи значај поистовећења хришћанског владаоца са тајном свештенства, као и настојања државе да се, насупрот, баш преко тог поистовећивања осигура легитимитет власти и њено право да у питањима вере посредује на темељу непосредне харизме. Тој теми посветио је своју значајну студију Ж. Дагрон[6].

У царској Русији владарском миропомазању је придаван далеко већи значај него у Византији, што се објашњавало пресудним утицајем који је на Грке извршио римски позно-антички фактор акламације и избора на царство, у односу на руско схватање да цар може бити само онај кога је Бог одабрао, а не људи; у таквом контексту, миропомазање руских царева схватало се као вишња потврда права на царство, изнад и изван људске компетенције, са нагласком на библијски узор Мелхиседековог мистериозног свештеног краљевства без почетка и краја, у односу на јасно исходиште и још јаснију кончину вазда раздвојеног наследног свештенства у роду Левијевом и наследног царства у племену Јудином и дому Давидовом.

Код нас, велики циклус краљевских Немањићких крунисања и миропомазања на царство започиње са првим овенчањем Стефана Првовенчаног. Поуздано се зна да је први пут крунисан у архиепископској цркви у Жичи 1217. Чин посвећења и миропомазања који је обавио св. Сава требало би да значи да је основу тог крунидбеног ритуала (по оскудним подацима из Теодосијевог и још оскуднијих из Доментијановог житија) морала чинити византијска пракса[7]. Обред је започео сазивом сабора и бденијем дан уочи Спасовдана, а сутрадан се наставио архијерејском литургијом. После Великог входа св. Сава је призвао брата у олтар[8]. Тамо га је, по обављеним молитвама и благослову (вероватно и после причасна), огрнуо багреницом, опасао бисерним појасом (лоросом?) и крунисао, а потом миропомазао. Потом је уследио призив владарског имена новокрунисаног краља, представљање народу и многољетствије. Јавно исповедање вере новог краља обављено је наредног дана на сабору, попраћено општом заклетвом на највише православне светиње. Немамо прецизнијих података о миропомазању потоњих српских средњовековних владара, али нема основа да се сумња да су она обављана симултано са крунисањем, мада постоји оправдана резервисаност у погледу питања да ли је владарско миропомазање могло бити обављано над младим краљем, за очева живота.

Урушавање српске државе и пад под отоманску власт означио је прекид континуитета владарског посвећења током наредних три ипо века.

Српски владајући кнежеви из династије Обреновића су, као вазални кнежеви у Османском царству, примали уобичајену отоманску инвеституру повељом, херванијом и сабљом, и нису могли полагати формално право на посвећење крунисањем и миропомазањем. Одлука да се ипак приступи светој тајни миропомазања може се вероватно тумачити жељом књаза Милоша да сопствени успон на власт и наследно право на кнежевско достојанство у своме роду потврди и учврсти и веома битним чином црквеног посвећења и пријема Божје благодати. У томе је показана значајна консеквентност. Сви кнежеви из Милошевог дома, са изузетком књаза Милана Обреновића II који је исувише кратко владао, миропомазани су по ступању на кнежевски трон[9]. Сва миропомазања су обављена у Београду. Сама служба, поновљена и 1889. и 1904. приликом миропомазања краљева Александра I Обреновића и Петра I у Жичи, имала су непроменљиву структуру и форму, идентичну оној коју према руском моделу цитира А. Маљцев[10]:

Ø бденије уочи службе

Ø архијерејска литургија, проширена пригодним призивима у оквиру Великог јектенија и посебном молитвом митрополита после Сугубе јектеније,

Ø миропомазање владара по челу, очима, носницама, устима, ушима, прсима, надланицама и длановима, које се обавља пред Царским дверима после причешћа клира[11],

Ø причешће владаоца које се обавља унутар олтара, пред Часном трпезом, по начину на који се причешћују свештенослужитељи, посебно Телом и Крвљу Христосовом,

Ø многољетствије које се упућује по обављеном владарском причешћу и завршеној заамвоној молитви.

Упоређивањем опште шеме и организације чина крунисања и миропомазања српских владара 19. и 20 века, упадљиво је приклањање руском схватању и одступање од византијског модела који је, уосталом, у свему представљао реликтни спомен у поређењу са импресивном силом јединог савременог православног царства. Колико год да је руски модел царског ауторитета у односу на Цркву био непримерен и неприменљив на прилике у Србији, тешко да је и једног тренутка могао имати озбиљну алтернативу. Ипак, у односу на референтну крунидбену службу руских царева, у ритуал крунисања краља Петра I уведена су извесна одступања: три релативно периферна - изостављено је полагање заклетве (коју је Краљ већ био положио пред Скупштином), изостављено је крунисање краљеве супруге (Петар I је био удовац у време крунисања), изостављено је призивање велике владаочеве титуле, и једно веома важно – издвојена је света тајна миропомазања, које би, по руском узору требало да следи владаревом причасну, али је 1904. уприличена као засебна служба која је обављена 25. септембра исте године у Жичи. Разлог је био сасвим практичне природе: крунисање је обављено у Београду јер се, оправдано, страховало да се велика маса званица и народа не може ни транспортовати ни сместити на одговарајући и достојан начин у оновременом Краљеву! С друге стране, традиција Жиче као места српског владарског посвећења толико је била јака да се није могла заобићи. Следствено, чин миропомазања (за које је већ 1889. године успостављен преседан поводом 500. годишњеице Косовске битке) дислоциран је у „седмоврату Жичу“! [12]

Састав светог мира, или хризме, делимично се мењао кроз историју. У Старом завету[13] изричито се каже: 22. Још рече Господ Мојсију: 23. „Узми мириса најбољих: смирне најчистије пет стотина сикала и цимета миришљавог пола толико, двеста педесет, и иђирота такође двеста педесет, 24. и касије пет стотина мером светом, и уља маслинова један ин. 25. И од тога направи уље за свето помазање, уље најбоље вештином апотекарском, то да буде уље светога помазања. 26. И њим помажи шатор од састанка и ковчег од сведочанства, 27. и сто и све справе његове, и свећњак и справе његове, и олтар кадиони, 28. и олтар на којем се приноси жртва паљеница, и све справе његове, и умиваоницу и подножје њено. 29. Тако ћеш их осветити, те ће бити светиња над светињом, и што их се год дотакне биће свето. 30. Помажи и Арона и синове његове, и осветићеш их да ми буду свештеници. 31. А синовима Израиљевим кажи и реци: ово нека ми буде уље светога помазања од колена до колена вашега. 32. Тело човечје нека се не маже њим, нити правите таквога уља какво је оно, свето је, нека вам буде свето. 34. Ако ли би ко направио тако уље или намазао њим другога, истребиће се из народа свога.“.

По прописима од 1853. године којих се придржава и Српска православна црква, Свето миро припрема и благосиља искључиво Патријарх током службе на Велики четвртак, и састоји се од 31 различите компоненте; хризму не треба појмовно мешати са освећеним маслиновим јелејем којим се иначе помазују верни.

После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца краљевска крунисања и миропомазања нису обнављана. Верска нехомогеност нове државе, као и даље одустајање од древне традиције у преосталим европским метрополама, нису од чина крунисања више чинила индиспензибилни акт преузимања владарског достојанства и посвећења краља. Последњи владајући краљеви Југославије, Александар I и Петар II, преузели су владарско достојанство уставним аутоматизмом (наслеђе престола је моментално, безусловно и неопозиво), а потврдили своје ступање у владарско право и власт полагањем уставне заклетве пред Митрополитом, односно пред Патријархом.

После 2. Светског рата, једини европски монарх који се инвестира регалијама кроз обред крунисања и миропомазања је владар Уједињеног краљевства Велике Британије и Северне Ирске, док краљеви Норвешке пролазе кроз посебну лутеранску службу посвећења у катедрали у Нидаросу (Трондхајм).

Извор: "КРУНИСАЊЕ СРПСКИХ ВЛАДАРА", каталог поводом изложбе 8 векова манастира Жиче у организацији Историјског музеја Србије и Народног музеја Краљево, 2007 год. Аутор текста арх. Драгомир Ацовић.

фусноте

[1] Миропомазаник путем ове Свете тајне прима благодат Светог Духа, па отуда и формула коју изговара јереј који обавља православно миропомазање: „Печат дара Духа Светога“. Отуда и потреба за поновљеним миропомазањем, јер владар који се крунише мења своју људску природу, и преузима благодат као нова личност у већ крштеном телу. Протопрезвитер др Лазар Мирковић (Православна литургика, други, посебни део /свете тајне и молитвословља/, Београд 1983, стр. 53) упозорава да се света тајна миропомазања, која се код православних врши одмах по крштењу, посебно (поновљено) врши само у три случаја: „ 1) када се одрасли од иновераца сједињују православној цркви, који су правилно крштени, но нису били помазани св. миром; 2) при помазивању царева и краљева на престо и 3) када је крштење у невољи свршило мирско лице.“ (стр. 53). Исти аутор цитира (стр. 54) трећу мистагошку катихезу неофитима којом је св. Кирило Јерусалимски тумачио светињу светог мира: „Не треба да сматраш оно уље као обично миро; јер као што хлеб евхаристије после призивања св. Духа није више обичан хлеб но тело Христово, тако и ово св. миро после епиклезе није више једноставно или као што би се могло казати обично, но је благодат Христова и даје присуством божанства Христова св. Духа“. Међутим, Мирковић упозорава „миропомазање царева и краљева на дан крунисања је други виши степен давања дарова св. Духа потребних за овај висок положај и службу. Не понавља се ни тајна свештенства, но има степене узвишења, и поновно рукоположење свештенослужитеља оспособљава за више служење; исто тако и свештено помазивање царева је виши степен тајне, сугуб дух, који силази на главу народа.“ (op.cit., стр. 229).
[2] 2. Самуило (2. Књ. о царевима), 2:4. Библија, Глас цркве 2005.
[3] 1. Самуило (1. Књ. о царевима), 10:1. Библија, Глас цркве 2005.
[4] Псалам 23: 5-6 : Поставио си преда мном трпезу на видику непријатељима мојим, намазао си уљем главу моју, и чаша је моја препуна. / Да! Доброта и милост твоја пратиће ме у све дане живота мога, и ја ћу пребивати у дому Господњем задуго. Псалам 133: 2, : Као добро уље на глави, које се стаче на браду, браду Аронову, које се стаче на скут од хаљине његове, као роса на Ермону, која силази на горе Сионске. Јер онде даје Господ благослов и живот до века. Библија, Глас цркве 2005.
[5] А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза. / Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша. (1:21,22). Библија, Глас цркве 2005.
[6] Жилбер Дагрон, Цар и првосвештеник, Студија о византијском „цезаропапизму“, Clio, Београд 2001.
[7] Мирковић (op.cit., стр. 231) констатује да је чин крунисања српских владара био идентичан савременом византијском моделу, што изводи из истоветности превода текста за „чинъ биваемыи на постав̀̀̀’линіе ц’ра“ србуљског требника Јеронима Загуровића из 1540. године са грчким изворником. Ову тврдњу Мирковића ваља примити са извесном резервом!
[8] Помињање „призива у олтар“ морало би значити да је Стефан свакако причешћен унутар олтара, али не мора да значи да је у олатру и миропомазан. У каснијој пракси миропомазање православних владара обавља се пред отвореним Царским дверима, на солеји. Не треба сметнути с ума да је причешћивање владаоца на начин свештенослужитеља, одвојено телом и крвљу Христовом, у ранијем периоду било предвиђено и на Западу (француски Ordo из 1250.)
[9] Милош 1830, Михајло 1840. и Милан 1868. О овим миропомазањима видети: Епископ жички Сава Дечанац, Владалац и народ, крунисање и миропомазање владаоца, дужности његове и народне, Београд 1897.
[10] Алексей Мальцев, Священное коронованіе по уставу православной Каθолической Восточной Церкви въ связи съ историческимъ и литургическимъ очеркомъ различныихъ чиновъ коронованія, Берлинъ 1896).
[11] Према св. Кирилу Јерусалимском миропомазање по крштењу вршило се по челу, ушима, носу и грудима, док је по 7. канону II. Васељенског сабора одређено да се миропомазање оних који се из јереси обраћају у православље врши по челу, очима, ноздрвама, устима и ушима. Важећи канон утврђује да се миропомазање новокрштеног врши по челу, очима, ноздрвама, устима, ушима, прсима, рукама и ногама. (др Л. Мирковић, op.cit. стр. 52). Обрасци су се, ипак, донекле разликовали, чак и у оквиру исте конфесионалне заједнице, у зависности од установљене традиције и нивоа толеранције Цркве према таквој традицији. У обреду крунисања сицилијанског краља Руђера II стоји следећи цитат везан за миропомазање: „13. Tunc ab episcopo metropolitano ungantur manus de oleo sanctificato: Unguantur manus iste de oleo sanctificato, unde uncti fuerunt reges et prophete, et sicut unxit Samuel David in regem, ut sis benedictus et constitutus rex super populum istum quem dominus deus tuus dedit tibi ad regendum et gubernandum. Quod ipse. 14. Sequitur oratio: Respice, omnipotens deus, hunc gloriosum regem N. a serenis obtutibus, et sicut benedixisti Abraham, Ysaac et Iacob, sic illum largis benediccionibus spiritualis gracie cum omni plenitudine tue potencie irrigare atque perfundere dignare. Habundanciam frumenti, vini et olei, et omnium frugum opulenciam, ex largitate divini muneris longa per tempora tribue, ut illo regnante sit sanitas corporum in patria, et pax inviolata sit in regno, et dignitas gloriosa regalis palacii, maximo splendore regie potestatis oculis omnium fulgeat, luce clarissima clarescat, atque splendere quasi splendidissima fulgura, maximo perfusa lumine, videatur. Tribue ei, omnipotens deus, ut sit fortissimus protector patrie et consolator ecclesiarum atque cenobiorum sanctorum, maxime cum pietate regalis munificentie, atque ut sit fortissimus regum, triumphator hostium, ad opprimendas rebelles et paganas naciones. Sitque suis inimicis satis terribilis, pre maxima fortitudine regalis potencie, optimatibus quoque ac precelsis proceribus ac fidelibus sui regni sit magnificus et amabilis et pius, ut ab omnibus timeatur atque diligatur. Reges quoque de lumbis eius per successiones temporum futurorum egrediantur regnum hoc regere totum, et post gloriosa tempora atque felicia presentis vite gaudia sempiterna in perpetua beatitudine habere mereatur. Quod ipse. 15. Postea ab episcopo metropolitano unguantur de oleo sanctificato caput pectus scapule ambeque compages brachiorum: Ungo te in regem de oleo sanctificato. In nomine patris et filii et spiritus sancti. Amen. 16. Spiritus sancti gratia humilitati nostre officio in te copiosa descendat, ut sicut manibus nostris indignis oleo materiali pinguescis exterius oblitus, ita eius invisibili unguedine delibutus impinguari merearis interius, eiusque spirituali unccione perfectissime semper imbutus et inlicita declinare tota mente et spernere discas et utilia anime tue iugiter cogitare optare atque operari queas. Auxiliante domino nostro Iesu Christо....“ (цитирано према: Reinhard Elze, The Ordo for the Coronation of King Roger II of Sicily: An Example of Dating from Internal Evidence). Из наведеног се види, осим формуле молитава и благослова, да се миропомазање врши по длановима, глави, грудима, плећима и рукама. Описујући изванредно ритуализовани чин крунисања и миропомазања пољских краљева А. Ђејштор (Aleksandar Gieysztor, Spektakl i liturgia-polska koronacja królewska, Kultura elitarna a kultura masowa w Polsce pòźnego šredniowiecza, Wroclaw 1978, стр. 9-23), наводи да је надбискуп „једним потезом“ (uno contextu) и без речи помазивао владаоца по глави, грудима, раменима и рукама, док је у познијим крунисањима миропомазање вршено само по длановима, десној руци и раменима, и да је ordo coronandi потом налагао тренутак потпуне тишине и непомичности за све присутне, као позив да сви узму учешћа у чуду преображења лаика у Божијег помазаника. Познија пракса католичког миропомазања римских царева своди места која се помазују само на зглоб десне шаке, рамена и плећа (тако Ordo за крунисање цара Максимилијана II прецизира: ...Nachdeme diese Gebet vollendet sein, macht Herr Landcammerer der Königl. W. den Ermel an der rechten Hand auf bis aufs bloss und geschicht die Salbung von der Junctur der Faust bis zum Elbogen in Form des heiligen Creuzes einwerts mit gebürlichen Worten und einer Oration. / следи: Verba unctionis brachii: Ungatur manus ista de oleo sanctificato, unde uncti fuerunt reges et prophetae, et sicut unxit Samuel David in regem, ut sis benedictus et constitutus rex in regno isto super populum istum, quem dominus Deus tuus dedit tibi ad regendum ac gubernandum. Quod ipse praestare dignetur. Потом следи: Folgends wirdt der König an der Brust und zwischen den Schultern gesalbet mit diesen schönen Gebeten aus dem Pontifical: / Verba unctionis pectoris et inter scapulas: Ungo te in regem de oleo sanctificato in nomine Patris et Filii et Spiritus sancti.). Чин миропомазања обављен над руским царицама Аном Ивановном и Јелисаветом Петровном прецизира (у случају ове потоње): „И тогда первьій Новгородскій Архіерей, изъ нарочнаго къ тому пріуготовленнаго драгаго яшмоваго пребогато золотомъ и преизрядною финифтьною съ рєзьбою работою украшеннаго сосуда, омоча драгоцєнный и къ тому нарочно устрпенный златый сучецъ въ святое мүро, помазалъ Ея Императорское Величество на челє, на очахъ и ноздряхъ, на устахъ, на ушесєхъ, на рамєхъ, на персєхъ и по обою сторону на рукахъ глаголя: Печать дара Духа святаго“. Миропомазање супруге православног владаоца врши се само по челу! Енглески краљеви се према важећем протоколу миропомажу по длановима обе руке, прсима и темену. Текст тог дела службе (крунисање Елизабете II) прецизира: „The Queen shall sit down in King Edward's Chair (placed in the midst of the Area over against the Altar, with a faldstool before it), wherein she is to be anointed. Four Knights of the Garter shall hold a rich pall of silk, or cloth of gold: the Dean of Westminster, taking the Ampulla and Spoon from off the Altar, shall hold them ready, pouring some holy Oil into the Spoon, and with it the Archbishop shall anoint the Queen in the form of a cross: On the palms of both hands, saying,
Be thy Hands anointed with holy Oil. On the breast, saying: Be thy Breast anointed with holy Oil. On the crown of the head, saying: Be thy Head anointed with holy Oil, as kings, priests, and prophets were anointed, And as Solomon was anointed king by Zadok the priest and Nathan the prophet, so be thou anointed, blessed, and consecrated Queen over the Peoples, whom the Lord thy God hath given thee to rule and govern, In the name of the Father, and of the Son, and of the Holy Ghost. Amen. Then shall the Dean of Westminster lay the Ampulla and Spoon upon the Altar; and the Queen kneeling down at the faldstool, the Archbishop shall say this Blessing over her: Our Lord Jesus Christ, the Son of God, who by his Father was anointed with the Oil of gladness above his fellows, by his holy Anointing pour down upon your Head and Heart the blessing of the Holy Ghost, and prosper the work of your Hands; that by the assistance of his heavenly grace you may govern and preserve the Peoples committed to your charge in wealth, peace, and godliness; and after a long and glorious course of ruling a temporal kingdom wisely, justly, and religiously, you may at last be made partaker of an eternal kingdom, through the same Jesus Christ our Lord. Amen.“ Последње познато миропомазање једног хришћанског цара, оно етиопског цара Хаиле Селасија обављено 1930. године, илуструје праксу дохалкидонских цркава: помињући Самуилово помазање Давида и Натаново и Садоково Соломона, абуна Кирилос је, после инвеституре царским инсигнијама, миропомазао владара по глави, челу и раменима.
[12] Најпознатији случај раздвајања миропомазања од крунисања у новијем добу је протокол царског крунисања Наполеона I, који је предвиђао је да се његово миропомазање обави недељу дана пре крунисања. Тај план је измењен због проблема са доласком папе Пија VII у Париз, па су чин крунисања и света тајна миропомазања ипак обављени у обједињеној служби.
[13] 2. књига Мојсијева, 30:22-33, Библија, Глас цркве 2005.