Регалије
Између области коју
покривају хералдика и инсигниологије постоји
значајно преклапање које проистиче из
заједничког симболичког репертоара и
истоветног комуникационог језика. У ширем
смислу, инсигиогија се бави хералдиком која
је напустила поље штита. Хералдика системски
преузима амблематску слику инсигнија и
користи их или као мотив, или као анциларно
средство којим додатно дефинише хијератски,
хијерархијски или функционални статус
титулара грба.
Под појмом инсигнија
(од латинског
insignis
= запажен,
истакнут)
обухваћене су ознаке власти,
положаја,
функције или припадности одређеном кругу
личности.
Инсигније
се по типу и
карактеристикама деле на: инсигније
врховне власти (владарске инсигније
или регалије, где значај регалија,
хералдичких симболички, а стварних и
симболички и суштински, произилази из њихове
улоге у чину крунисања), сакралне
(инсигније епископског, монашког,
презвитерског или ђаконског чина, инсигније
црквених функција или функција у Цркви) и
секуларне инсигније (војне,
полицијске, административне, судске,
службене, специјалне, одликовања и сл.).
Регалије
се разликују по настанку, традицији,
конфесионалном и културном амбијенту, а по
својој природи, начину коришћења и
симболичкој структури деле се на следеће
групе:
круне
(у које
спадају
владарски венци, дијадеме, митре, тијаре,
сталешке капе, коронети, турбани),
скиптре
(у које
спадају кадуцеји, палице, штапови, жезла,
теп, маршалска палица, „рука правде“),
сфере и акакије
(у које
спадају
земаљски шар
или орб,
царска јабука,
дискови,
врећице са
земним прахом,
свитци),
наруквице
и прстени
(у које спадају
гривне,
торквеси
и разне врсте
ручног и
ножног прстења),
огрлице
(у које спадају украси који се носе око
врата или преко рамена,
пекторали, торквеси,
барми,
салве),
владарско оружје
(у које спада
свето или
предачко
оружје,
церемонијално оружје,
ратничко оружје,
разни командни
топузи,
булаве
и перначи,
односно ратне
секире и
наџаци,
командне
палице,
мамузе,
штит,
шлем),
владарски орнат
(у који спадају
посебне хаљине,
униформе,
огртачи,
појаси,
рукавице
и обућа),
престоли
(у које
спадају
крунидбени трон,
ритуална камена седишта,
црквени
престоли,
висока
и уздигнута
места,
дворски и
парламентарни престоли,
преносни
престоли,
амвони),
посебне регалије
(у које спадају разноврсне инсигније, као
што су заставе, тугови,
сунцобрани, портативни и
стабилни балдахини, махалице,
лепезе, посуде за ритуалну храну или пиће),
реликвије
и талисмани
(у које
спадају панагије и енколпиони,
ставротеке, напрсни крстови,
талисманске копче, филактерије),
крунидбено посуђе
(у које спадају сасуди за миропомазање,
олтарски сасуди, кутије за
ритуалну храну),
крунидбени музички
инструменти или
оркестри
(карактеристични за подручје југоисточне и
истоичне Азије).
Регалије
поседују сакралну компоненту и изузетан
симболички садржај, па представљају неку
врсту посредника између небеске и земаљске
власти или опредмећено сведочанство
поседовања ексклузивног и божанском вољом
потврђеног права поседника регалија на
положај неспорног ауторитета и на
континуитет власти. Поједине врсте регалија
посебно наглашавају неки одређени аспект
врховне власти (хијератски, судски, војни).
У хијератском смислу, регалије могу имати и
скривени, мистични контекст и функцију
манифестне судбине.
Средњовековне српске
регалије су углавном ослањају на
византијску, а делом и на западноевропску
традицију. Обнова регалија почетком 20.
века ослања се на праксу савремених
европских монархија. Ни у Средњем веку, ни у
новијем периоду српске историје, композиција
и садржај регалија нису били регулисани
посебним прописом или законом, већ државном
идеологијом, традицијом и литургичком
дефиницијом службе посвећења владаоца.
Српске средњовековне регалије се према Смиљи
Душанић
деле у три основне групе: симболе највише
власти (трон, круна, скиптар, пекторал,
шар, акакија), ратничке знаке,
односно симболе врховног заповедника
(мач, шлем, копље, будзован, застава, штит,
коњ), и владарску одећу (сакос са
лоросом,
огртач, прстење, бисерни појас, ципеле). У
складу са византијском хијерархијом
владарских рангова, посебне регалије
припадају и владаревој супрузи и носиоцима
достојанства (младог) краља, деспота,
севастократора и кесара. Нема индиција да су
велика господа у периоду српског
Царства (Велики деспот, Велики
севастократор, и т.д.) имали право на
регалије различите од својих хомонима без
квалификације великих.
Из византијских извора,
а и на основу сведочанства савремених
ликовних споменика, зна се да су све дворске
функције имале прописом утврђене сопствене
инсигније ранга и службе, што се пре свега
односило на боју и карактеристичне делове
службене одеће и на нарочите службене
палице. Из бројних сличности у организацији
дворских звања, може се претпоставити да је
та пракса била, макар делимично, копирана и
у српским земљама. У средњовековној Босни
регалије су, и по композицији и по тематском
садржају, формиране под битним утицајем
Запада.
Инсигније кнежевског достојанства у Србији
прве половине 19. века прилагођене су
турској традицији. Ступање на престо
вазалног кнеза обично је било формално
обележено султанским даром нарочитог
кафтана (херванија),
инсталационог оружја (посебно украшена
скупоцена сабља), чином и инсигнијама
турског маршала (муширски
знак), и –
као посебна почаст – одликовањем Падишаховог
портрета (tasviri
hümayun).
У оквиру хришћанске симбологије регалија, у
Црној Гори и Србији 19. века регалије имају
готово искључиво хералдички карактер (т.ј.,
не постоје као артефакти, осим владарског
стега и престола, а у Црној Гори, за владе
кнежева Данила и Николе, и нарочитог
брилијантског грба за капу), док видљиве
носиве ознаке владарског достојанства и силе
представљају углавном униформа и одликовања.
Српске регалије пре Петра
I,
као и оне потоње Краљевине СХС и Краљевине
Југославије, нису прецизно дефинисане све
до 30-тих година 20. века (и њихове формалне
заштите по Париској конвенцији), а у домену
симбола не иду даље од основних ратничких
знакова чију функцију имају пуковничка или
генералска униформа, коју владар носи као
врховни заповедник оружаних снага, и краљев
стег. Репертоар симбола највише власти у
обновљеној српској Краљевини у периоду
Карађорђевића (а ту спадају круна, скиптар,
шар, трон и
Орден св. кнеза Лазара,
уведен 1889. године као нека врста
супститута за средњовековни владарски
пекторал) формиран је у складу са савременим
нивоом трансформације владарских инсигнија
европских држава, а владарска одећа се
редукује само на крунидбени плашт (порфиру)
и фибулу (пафту,
аграфу).
Сакралне инсигније
припадника хришћанског православног клира
деле се у две основне групе: инсигније
функције и достојанства, и литургичке
инсигније. У прву групу спада посебна одећа
(бела панакамилавка архиепископа, посебна
мандија у боји према хијерархијском рангу
носиоца, великосхимничка риза са кукуљицом,
и сл.), крстови и реликвијари (пекторални
крст, панагија/енколпион), жезла и палице
(архијерејски штап, игумански или
архимандритски штап) и знаци одличја (плави
и црвени појас, пекторални крст ставрофора).
Другу групу чине литургичке инсигније
(митра, архијерејско жезло, ручни крст,
дикирије и трикирије), крстови и
реликвијари (пекторални крстови и
ставротеке, панагија/енколпион) и
литургичко одјејаније (архијерејски сакос
са омофором, епигонатионом и наруквицама,
јерејски стихар са епитрахиљем, појасом,
наруквицама, епигонатионом и фелоном,
ђаконски стихар са ораром и наруквицама, и
т. д.). Исту шему следе и клирици унијатских
цркава. У католичких клирика шема је
прилагођена традицији и пракси Римске цркве,
са веома богатим колористичким, симболичким
и структурним диференцирањем достојанстава,
административних и хијерархијих функција и
богослужбених компетенција клирика.
Секуларне инсигније
достојанстава, функција и служби обухватају
све врсте посебних ознака чина, ранга,
административних или управних овлашћења или
задужења. У томе се пре свега распознају
инсигнијски карактер посебне одеће (војна,
полицијска, жандармеријска униформа,
униформа дипломата и дипломатских
службеника, униформа и специјална судничка
одећа правосудних органа, униформе
службеника државних установа или великих
система као што је железница, пошта, бродски
и ваздушни саобраћај и сл.), инсигније
чланова Академије наука, инсигније ректора и
декана, градоначелника, ознаке припадника
оружаних снага, полиције и жандармерије,
укључиво ознаке чина, специјалности, службе,
рода или вида, ознаке јавних или државних
служби (као што су царински органи,
финансијска полиција, шумари и ловочувари и
сл), ознаке признања или одликовања (ордени,
одликовања, медаље, значке, знаци
квалификације или клупске припадности,
знаци асоцијација и афилијација) и
параферналије повлашћене функције (звоно
или чекић судије и председавајућег,
истакнуто седиште или издвојено место,
маршалска палица, официрска командна
палица, диригентска палица, официрски,
академски или дипломатски мач или сабља, и
тд.).
Као венац, круна се ослања на старозаветно и
античко наслеђе. Античка грчка традиција
познаје култну повезаност венаца са
поштовањем одређених божанстава. У римској
традицији венци су део војних одличја
(dona
militaria),
као и фалере (phalerae),
торквеси (torques),
наруквице (armillae),
кратко копље (hasta
pura) и
стегови (vexilla).
Тријумфатори су имали право на
тријумфаторски венац (corona
triumphalis)
од ловоровoг
лишћа (corona
laurea), који
су носили око чела, или од злата (corona
aurea), који
је изнад главе тријуmфатора
држао нарочити роб. Такав златан венац
носили су Помпеј Велики, Цезар, Октавијан
Август и други. Остао је у употреби веома
дуго; у време Константина Великог и његових
наследника, император је тријумфаторски
венац украшен драгим камењем и бисером и
увезан пурпурном траком носио око чела или
око обода војног шлема. Може се сматрати да
је и торквес, каквим је крунисан
Јулијан Апостата, у суштини екстремна форма
тријумфаторског венца. Венац се на
средњовековној круни хришћанских владара,
односно на њеним позним дериватима, по
правилу налази у зони изнад дијадеме.
Као шлем, круна се ослања на традицију
германских ратничких шлемова ојачаних
металним лучним тракама. Познати су примери
украшавања царског шлема у периоду позног
Римског царства дијадемом, венцем и
туфом (високом перјаницом).
Церемонијални позноантички шлемови нађени
код нас (у Беркасову), указују на обичај
раскошног украшавања овог важног дела
ратничке опреме, али и на појаву одвајања
од подлоге некадашњих утилитарних металних
лукова који ојачавају калоту шлема;
тиме се формира посебни орнаментални мотив
из кога ће се временом развити
карактеристични луци краљевске и царске
круне. Разлика између лукова на краљевској и
царској круни првобитно није била посебно
упадљива. Позни развој типологије регалија
успоставио је системску разлику тако што је
на ромејској царској круни некадашњи шлемни
лук остао саставни део површине свода, т.ј.
куполе, док се краљевска круна заснована
на стематогириону – првобитно формирала без
икаквих лукова, а потом са слободним луцима
који преко капе/поставе формирају идеалну
куполу. Број лукова (аркуса) који
спајају по две наспрамне тачке на дијадеми,
варира између два и четири. Царска круна на
Западу формирана је накнадним додавањем
епископске митре унутар краљевске дијадеме
са венцем. Само у ретким случајевима круна
поседује један лук (паријетални, на примеру
круне принца од Велса, односно фронтални на
царским крунама Светог Римског царства,
Аустрије и Русије; у случају аустријске и
руске круне лук лежи у осовини расцепа
калоте/куполе, представљајући, можда,
рудиментни реликт туфе).
Круна као инсигнија увек
је предмет посебног поштовања, без обзира да
ли је у питању освећена владарска инсигнија
или инсигнија посвећења (венчана круна,
круна мучеништва, круна
девичанства, песничка круна,
победничка круна, жртвена круна).
Овенчање главе подразумева извесну форму
иницијације, обреда којим се из
непосвећеног прелази у посвећено стање. Сам
чин ношења круне на глави, на највишем делу
тела, алудира на посредовање између неба и
земље, на дар са висина. Круна је култни
објект, инструмент посвећења, над којим се
врши верски обред или ритуални чин, и тиме
дарује способношћу да као директан посредник
пренесе вишњу благодат, харизму, на онога
који је носи.
Одређена владарска круна
може поседовати јединствен култни статус и
квалитет трајне, експлицитне благодати
иманентне њој самој; у таквим се случајевима
легалним и легитимним сматра само крунисање
обављено том круном. Као култни
предмет, таква круна (или читав крунидбени
орнат) поседује квалитет светости, било због
тога што јој је приписано какво натприродно
својство, било зато што има паралелену
функцију реликвијара, или зато што је
саставни део литургичког обреда. Понекад су
све три компоненте садржане у једној истој
круни. Тако је круна Константина Великог
сматрана нерукотвореном, даром Божјим првом
хришћанском цару, али и репозиторијумом
честице Часнога Крста који је царица Јелена,
мајка Константинова, послала сину из
Јерусалима. Употреба такве изузетне круне,
као и крунидбеног орната, била је
ограничена и самом цару, услед чега су у
свим редовним приликама коришћене друге
гарнитуре инсигнија. Византијски цар је
поседовао више различитих круна које је
носио и користио у складу са релативно
чврстим прописима. Константин Порфирогенит
помиње црвену, плаву, белу
и зелену круну, као и ограничење
којим се одређује да се не треба носити иста
круна при одласу на јавну свечаности и на
повратку са ње. Царске круне су се чувале у
нарочитом златном објекту, пантапиргиону,
коме су приступ имали само василевс и
чланови његовог дома. У Угарској, круна св.
краља Иштвана, названа Светом круном,
представљала је аутономни правни субјект и
реликвију у пуном значењу тог појма.
Сличан, мада мање егзалтиран статус,
поседовале су у Италији Гвоздена круна
Ломбардије, у Француској Круне Карла
Великог и св. Луја, у Чешкој
круна св. Вацлава, у Енглеској круна
св. Едварда, а у Светом Римском царству
– круна Отона Великог. У Србији круна
као инсигнија није никада имала статус
реликвије, нити је била предмет посебног
култа, што је случај и у многим другим
савременим европским монархијама.
Круне се класификују по
формалним карактеристикама своје намене.
Основне групе су: владарске круне,
гробне круне и вотивне круне.
Владарском круном
са сматра било који тип круне коју владар у
одређеним приликама носи или користи, с тим
што јој посебан значај као конкретној
инсигнији даје или сама личност владара, или
ритуал који је над њом обављен пред
крунисање, односно сам чин крунисања. У
зависности од локалне традиције, може да
постоји само једна круна која се сматра
правом и једином, или да сваки владар
поседује сопствену крунидбену инсигнију
(која после крунисања постаје вотивни дар
цркви или део ризнице), или да постоји више
владарских круна, са или без историјског
педигреа, које владар током обављања својих
церемонијалних или дневних дужности користи
по сопственом нахођењу или по посебном
дворском протоколу. Круне су део инсигнија и
неких несуверених владарских достојанстава
(у Византији деспота, севастократора и
кесара), односно других владарских рангова.
Одређени типови круна могли су вољом цара
бити даровани другим монарсима или царским
вазалима. На Западу се временом развила
пракса по којој је титулисано племство,
које је по основу феудалног права
располагало неким видом суверенитета на
својим поседима, стекло привилегију
поседовања и ношења сопствених ранговних
круна (коронета). Та привилегија
била је пре свега хералдичка, али је у
извесним ситуацијама могла бити и конкретна
(на пример, право перова да у моменту
крунисања владара сами себе крунишу својим
припадајућим коронетима). Владарске круне и
коронети се, по традиционални стандардима,
визуелно ранговно диференцирају на начин
који чини препознатљивом природу
суверенитета носиоца. Осим када се ради о
историјској круни потпуно карактеристичне и
препознатљиве форме која је чини иконичном
синтагмом, инсигнијом којој није потребна
додатна експликација, основни савремени
типови круна и коронета би се могли сврстати
према стандардним карактеристикама у следећу
шему:
·
Царска круна,
која се најчешће
представља у форми затворене круне са
куполом или фронтално расцепљеном куполом,
са фронталним луком и са дијадемом и венцем
дуж њеног обода; царска круна се често, као
подсећање на блискост појмова
sacerdotium
и
imperium,
представља са две траке (infullae
или
infullae vittae)
која са потиљачног дела дијадеме висе низ
плећа. Те траке имају порекло у античкој
дијадеми и хералдичког су карактера; у
стварности, оне су атрибут римокатоличких и
неких протестантских епископских митри.
Аберацију у овом погледу представљају
хералдичке круне кнежевине Црне Горе и
кнежевине и краљевине Бугарске, код којих се
инфуле приказују ван контекста објективног
ранга државе и државног поглавара. Те се
аберације тумаче последицом фактичке
спојености епископског чина и кнежевског
достојанства у особи црногорског државног
поглавара (све до ступања на престо књаза
Данила), односно претензијом владара
обновљене Бугарске на средњовековно царско
наслеђе. Царска круна у Византији увек има
латерално постављене висеће ланчића или
ниске бисера, т.зв. препендулије, са
драгуљним украсом на крајевима. На Западу се
од 10. века појављује нови тип царске круне
који комбинује краљевску дијадему и венац са
првосвештеничком митром у форми фронтално
расцепљене куполе са инфулама;
почев од 15. века тај тип царске круне
постаје стандардан (круне Рудолфа
II,
руских царица Ане Ивановне, Јелисавете
Петровне и Катарине Велике).
·
Краљевска круна,
која је по правилу састављена од дијадеме са
венцем и два или четири лука надвишена
орбом са крстом; ова круна се назива
затвореном,
и може бити постављена пурпурном, гримизном
или златотканом тканином до пуне висине или
до половине висине, а може бити и без
поставе. По енглеској традицији, доњи руб
дијадеме опшива се зимским хермелином, а по
руској доњи руб коничних круна типа
шапке
општива се летњим крзном самура.
Отворена
краљевска круна састоји се само од дијадеме
и венца, са поставом која се (обично) не
види. У неким традицијама постава владарске
круне сматра се посебном инсигнијом, тзв.
капом сталежа.
·
Кнежевска круна
или
кнежевска капа
обично се представља као
пурпурна или гримизна
капа сталежа
постављена зимским хермелином, са
посувраћеном доњом ивицом капе; та
посувраћена ивица прекрива дијадему и венац
чинећи их невидљивим, тако да се из
хермелина директно издижу два укрштена
златна лука, на врху надвишена орбом са
крстом.
·
Коронети
војвода, маркиза
(маркгрофова), грофова, виконта, видама и
барона састоје се од златне дијадеме и
варијабилног венца. Коронети перова су увек
постављени, са малом златном квасном
(кићанком) на врху поставе. У зависности од
традиције и земље разлике у венцу коронета и
постојању или непостојању поставе могу бити
знатне. Коронети нетитулисаних племића и
витезова обично се приказују као златна
дијадема са венцем компонованим од
наизменичних пинакала и тролиста; ови
коронети не постоје као артефакти, већ само
као хералдичко право и привилегија.
Гробним крунама
се називају
копије аутентичних владарских инсигнија које
су нарочито израђиване за потребе погребног
ритуала, и често сахрањиване са упокојеним
владаоцем. Такве су круне релативно грубе
израде, обично начињене од неплеменитих
материјала, са лажним драгуљима. Ипак,
гробне круне су од великог значаја за
проучавање типологије владарских инсигнија.
Вотивним крунама
се називају аутентичне владарске круне или
круне начињене као прецизне (понекад
умањене) копије правих регалија, завештане
храму или цркви као знак захвалности за
чудесну помоћ у невољи, или као израз
посебног поштовања према тој цркви или
светитељу коме је посвећена. Такве круне
се, у складу са праксом раширеном по читавој
Европи, обично излажу окачене о ланчиће
изнад главног или споредних олтара.
Константин Порфирогенит сведочи да су се у
капели Богородице Фароске у Константинопољу
налазиле три зелене круне из времена
Константина Великог, назване крунама
Светих апостола, св. Мајке Фароске
и св. Димитрија. Постоје подаци да је
круна Константина Великог, која је висила са
куполе киворијума над Часном Трпезом у
Светој Софији била окружена са још 30 мањих
вотивних круна у спомен на Јудиних 30
сребрника. Византијски цар Јован Цимискије
даровао је освојену круну бугарског цара
Бориса олтару Свете Софије. Познато је да је
цар Константин III
наредио да се отвори гроб његовог оца
Ираклија, и да је круну са којом је овај био
сахрањен даровао цркви Свете Софије у спомен
на преминулог василевса. Једна од
најпознатијих вотивних колекција је група
визиготских круна из 7. века ископана у
Гварасару у Шпанији (међу њима и значајне
круне краљева Рецесвинта и Свинтиле и
краљице Сонике) са именима владара у виду
низа посебних слова окачених о златне
ланчиће са доњег руба дијадема. У катедрали
у Монци чуване су вотивне круне
ломбардијских владара Агилулфа и Теодолинде.
Хронолошки
гледано, према
Летопису попа
Дукљанина,
први српски владар чије се име помиње у вези
са круном био би краљ Светипук. Ипак,
вероватно је да је први крунисани Србин био
зетски краљ Михаило, који је круну добио од
папе Гргура
VII
(дакле од истог Папе који је 1075. послао
круну и пратеће регалије хрватском краљу).
Најстарија представа те круне била би она на
фресци у цркви св. Михаила у Стону (круна је
цилиндрична, има на горњем рубу три велика
видљива крста, и – вероватно – препендулије
које су се дуго тумачиле као нека врста
ухобрана). Мада се претпоставља да су и
велики жупани поседовали неку врсту венца
или круне, за то нема довољно чврстих
доказа. Познато је да је Немањин син Стефан,
ожењен византијском принцезом, стекао
владарско достојанство севастократора, што
значи да је инвестиран и одговарајућим
регалијама од стране василевса у оквиру
ритуала сличног крунисању. Више савремених
извора помиње да је Стефан два пута крунисан
за краља. Први пут инсигнијама које је
послао папа Хонорије
III,
а други пут од стране св. Саве, инсигнијама
чија се провенијенција само нагађа. Изворних
података о типолошким карактеристикама круне
добијене од Папе нема, али се из поређења
са савременим краљевским крунама може
претпоставити да је у питању била отворена
круна са мотивом крина у венцу над
дијадемом. После крунисања Стефана Твртка у
Милешеви сугубим венцем, оваква
круна се појављује и у босанским краљевским
регалијама. Што се тиче регалија коришћених
у евентуалном другом крунисању, и даље се
може само нагађати. Савремени портрети
приказују краља са круном која би могла бити
раскошнија верзија стематогириона. Исто се
односи и на савремене портрете његових
синова Радослава и Владислава. Тек краљ
Урош I
почиње да се
слика са круном која је блиска византијском
моделу позне стеме или раног
камелаукиона, али нема ни орфаноса ни
лукова над дијадемом. На портретима краља
Драгутина по први пут се јавља камелаукион
са фронталним луком, и даље без орфаноса,
али прецизну и потпуну круну типа
камелаукиона византијских василевса на глави
српског монарха налазимо тек за владе краља
Милутина. Од тада па до пропасти Царства,
камелаукион је доминантни модел српске
краљевске и царске круне. Међутим, то не
значи да се тип отворене краљевске круне
губи, било у својству историјске евокације
или као специфичне владарске ознаке. О првом
би могле да посведоче инсигније на лику
краља Уроша у дечанској лози Немањића, а о
другом лик младог краља у цркви Светог
Димитрија у Пећи.
Са краљем Марком Мрњавчевићем, према фресци
у храму св. Арханђела у Прилепу, појављује
се нови тип круне са препендулијама која се
благо шири навише, слично модиолусу; то су
можда биле инсигније младог краља, пре него
што је над њим обављено потпуно краљевско
крунисање. Са сличном круном без
препендулија приказан је у Раваници и кнез
Лазар Хребељановић, а чини се да би и круна
на његовом љубостињском портрету могла
припадати истом типу. Деспот Стефан
Лазаревић се приказује са инсигнијама које
се међусобно доста разликују. У Руденици је
приказан са неком врстом камелаукиона, у
Љубостињи има круну сличну очевој, у
Копорину композитну круну сасвим нове форме,
каква се касније слика и у Каленићу, у
Манасији носи круну која би могла бити
развијени модел оне из Каленића и Копорина,а
на Птујској Гори приказан је са
стематогирионом. Женске круне које се
приказују на ктиторским портретима припадају
типу модиолоса.
С обзиром на веома оскудне податке у писаним
изворима који се односе на изглед и
типологију средњовековних српских круна,
портрети владара сликани у манастирима и
црквама представљају најважнији извор за
познавање средњовековних српских регалија.
Без обзира на степен иконографске
стилизације, могуће је пратити основне
инсигниолошке карактеристике владарске
круне у Срба. Репертоар представа круна на
новцу, услед високог степена типизације и
малих димензија, нешто је скромнији, али
ипак веома важан због мање зависности од
црквеног иконографског стандарда. Тако се
на новцу краља Радослава добро уочава
севастократорски венац са препендулијама,
на матапанима из средњег Немањићког
периода владар носи тешко препознатљиву
круну (можда позни тип стематогириона или
недовољно диференцирану круну са криновима);
на динарима типа робертина најчешће
се види познија форма стематогириона и круна
са криновима. На раним динарима са стојећом
фигуром владара види се круна са криновима,
а на познијим динарима истог типа –
камелаукион. На новцу са мотивом анђеоске
инвеституре круна је увек типа камелаукиона,
као и на новцу са представом владара на коњу
и на новцу са представом владарског пара.
Доста оскудни сфрагистички извори
допуњавају инсигниолошка сазнања из сликаних
и нумизматичких фондова. Један сачуван
печат краља Радослава и два печата краља
Владислава изгледа да приказују владара са
севастократорским венцем. Две хрисовуље
Уроша
I
и
Хиландарска хрисовуља краља Драгутина
приказују владара са камелаукионом. Исти тип
круне налази се и на печатима краљева
Милутина и Стефана Дечанског, осим једном
позлаћеног печата Дечанског на коме као да
се види круна са криновима. Сачувани печати
царева Душана и Уроша, краља Вукашина и
кнеза Лазара такође приказују владара са
камелаукионом. На два позлаћена печата
деспота Стефана Лазаревића са хиландарских
повеља камелаукион се више не види, а круна
на деспотовој глави западног је типа и могла
би (можда) бити форма круне са криновима.
Ипак, када су у питању нумизматички и
сфрагистички извори, треба увек задржати
извесну резерву у погледу приказаног детаља
који је због димензија и генералне
непрецизности ковања недовољно поуздан.
У српској хералдици
владарска круна се јавља у различитим
интерпретацијама и са различитим
хијерархијским и симболичким нагласцима.
- као камелаукион:
на инсигнијама Ордена св. кнеза Лазара, на
инсигнијама Ордена Милоша Великог на грбу
Краљевског дома Карађорђевића у периоду од
1917. године, на штандарди југословенског
краља до 1937. године; хералдички и
симболички значај овог типа круне везан је
за позивање на наслеђе српске средњовековне
државе, односно на историјско и духовно
порекло од светородне лозе Немањине. Овај
тип круне по правилу се приказује са
препендулијама.
- као затворена
царска или краљевска круна:
а)
Аутентична круна, начињена за крунисање
краља Петра I,
појављује се у неким варијантама грба
српског Краљевског дома Карађорђевића, у
државним грбовима Краљевина СХС и
Југославије, у грбу Бановине Хрватске
19391941, у грбу Кнеза-намесника Павла
Карађорђевића и његових потомака, на
инсигнијама Краљевског ордена Југословенске
круне и Медаља за услуге Краљевом дому, на
стеговима и на заштићеним иницијалима
чланова југословенског Краљевског дома, а у
новије време и у грбовима општина Савски
Венац и Топола; овај модел по правилу се
користи да означи везу са династијом чији је
родоначелник Краљ Петар
I
и са југословенским
краљевским домом.
б)
Хералдичка круна, без поставе и са пет
видљивих полуаркуса, појављује се у грбу
Краљевине Србије од 1882. године, у грбу
Краљевског дома Обреновића, у неким
верзијама грба Краљевине Црне Горе и
Краљевског дома Петровића-Његоша, као и у
обновљеном државном грбу Србије; посебна
верзија ове круне (без венца изнад дијадеме)
појављује се на Хиландарској застави, на
Дворском грбу Обреновића. Несистематска
појава овог типа круне може се видети и на
појединим грбовима Србије или Династије и
пре прогласа обнове Краљевине 1882, као и на
неким старијим епархијским грбовима (на
пример на грбовима Карловачке митрополије).
Њена је примена систематска на инсигнијама
ордена Белог Орла, Светог Саве и
Карађорђеве звезде.
в) Импровизације
хералдичке круне, разноврсне по
инвентивности аутора и по интенцији у
употреби, појављују се углавном у хералдици
старије провенијенције. Тако се у једном
броју преписа Илирских грбовника над штитом
са апокрифним грбом цара Уроша појављује
(негде са црвеном поставом, негде без ње)
круна са три већа и два мања видљива флерона
у венцу, са фантастичном куполом коју
формира златан преплет.
Та представа круне морала је бити узор
Ритеру за његову интерпретацију царске круне
над штитом грба
Imperium à
Nemanide institutum,
с тим што је он простор између линија
преплета испунио површином нејасне природе;
то је, наравно, од њега касније преузео
Жефаровић. У апокрифне регалије спада и
представа царске круне над средњом челенком
у грбу цара Душана у разним преписима
Илирског грбовника, која припада типу царске
митре са фронтално расцепљеном калотом и
фронталним луком. У оквиру ових апокрифних
круна, постоји још једна градација код
Ритера (па следствено и код Жефаровића), а
то су затворене круне краљевина и територија
са позивом на краљевски педигре, са
извесном историјском утемељеношћу, а без
јасне територијалне дефиниције. Те су круне
сличне описаној царској, али имају пет
видљивих полуаркуса. У првом случају, оне
имају назначену поставу, и ту спадају круне
над грбовима Босне, Хрватске, Московије,
Рашке, Србије и Модерне Славоније, док су
без назнаке поставе круне над грбовима
Бугарске, Куманије, Дакије, Далмације,
Дарданије, Епира, Грчке, Либурније,
Македоније, Мезије, Паноније, Романије
(Ромејске државе), Дунавске Славоније,
Тесалије, Римске Тракије и Тривалије.
У усамљене примере импровизација затворених
круна треба убројати и представу српске
круне са белом поставом из албума Паула
Кала. Посебно је значајна представа круне
над грбом Војводине Српске на неколиким
савременим артефактима (пре свега, на
застави земунске Народне гарде из 1848), где
су дијадема и венац преузети са мађарске
Свете Круне, али су аркуси поједностављени,
постава представљена као црвена, а искошени
крст у апексу – као најуочљивији и
најпрепознатљивији део Свете Круне –
деформисан до потпуне анонимности. У ову
групу хералдичких импровизација и фикција
спадају и хералдичке представе црногорске
краљевске круне са инфулама. На едицији
комеморативних медаља кованих под
дедикацијом „Спомен од Нове Србије“ у
реверсу је приказиван српски народни грб са
круном која је, можда, рађена по угледу на
бугарску хералдичку краљевску круну (са
низом кринова у венцу, и са пет стрмих
полуаркуса), а у тој групи би било место и
интерпретацији круне у грбу Краљевине
Југославије Григорија Самојлова за фасаду
зграде југословенског краљевског посланства
у Анкари, са фризом двоглавих орлова у
венцу, као и за круну у надвишењу знака
хуманитарног друштва Св. Андреј Првозвани,
који је у лондонском изгнанству основала
краљица Марија Карађорђевић.
- као отворена
краљевска круна:
а) Као интерпретација
историјских регалија, једино круна Босне
има известан хералдички легитимитет и
континуитет. Средњовековна археологија
босанску круну готово без изузетка види као
отворену, са три видљива крина. У тој форми
она се појављује на печатима, новцу,
хералдичким фрагментима, архитектонској
каменој пластици, текстилу, и сл. У периоду
аустријске власти, пре и после анексије, та
је круна и формално била прописана као
хералдичке круна Босне. Сличном типу
историјских регалија припада и фрагмент
краљевске круне са криновима са митре
београдског митрополита, али није познато да
је та круна имала било какву хералдичку
улогу код Срба. У домен спекулације спада
случај круне херцега од Светог Саве, коју
Павао Анђелић налази у пет посебних
сигилографских мемента, али се позива и на
помен једне такве аутентичне круне
забалежене у списку „блага“ херцега Стефана
Вукчића.
И та круна би спадала у породицу „љиљанових
круна“, али са веома уском и неукрашеном
дијадемом.
б)
Као идеална радијална круна, појављују
се круне великих територија и великашких
породица у Илирским грбовницима. Уобичајено
је у хералдици да се радијална круна користи
као инсигнија митских родова или
деификованих личности, и у реалним
димензијама једини аутентични изданци
радијалне круне су коронети шведских и
норвешких принчева. Међутим, у референтном
рукопису Коренића-Неорића, златне радијалне
круне налазе се у грбовима Македоније,
Илирије, Босне, Далмације, Хрватске,
Славоније, Бугарске, Србије, Рашке,
Приморја/ Хума, Мрњавчевића, Хрстића,
Кастриотића, Чарнојевића. Балшића, Косачића,
Хрвојевића, Јабланића, Шимраковића,
Охмучевића-Гргурића, Бурмазовића, Ковачића,
Костањића, Војновића, Звијездића,
Златоносовића, Дукађиновића, Групковића,
Дињичића, Урсинића и Франкопановића. То
показује да радијална круна код нас није
увек третирана као краљевски или божански
атрибут, већ и као начин да се посебно
истакне високи род (с правом или без
права!). Овај тип круне се кроз разне
преписе мења, па и потпуно ишчезава. Тако се
у Београдском грбовнику
II
и у Лондонском грбовнику радијалне круне
налазе на великашким грбовима, али су на
грбовима територија замењене крунама са
флеронима., док се у Тасовчићевом грбовнику
задржава сличан принцип као код
Коренић.-Неорића. У каснијим еманацијама
Илирских грбовника, овај модел круне готово
потпуно губи хералдички значај.
в) Као идеална круна са
флеронима, обично са три видљива, или
три већа и два мања, флерона изнад дијадеме,
ова инсигнија може да има различито значење.
У највећем броју случајева, круна са
флеронима се разуме као генеричка слика
круне. Због сличности са уопштеном
представом отворене краљевске круне, без
обзира на природу флоралне декорације у
венцу аутентичне инсигније, појава круне са
флеронима у хералдици чешће упозорава да не
постоји податак или идеја о стварном изгледу
те владарске круне, или се због њене
компликованости прецизнијој репродукцији и
не тежи. Флерон, који је обично нека врста
тролиста, најчешће подражава листове јагоде,
мање или више стилизоване и деформисане.
Услед тога, тешко се идентифи
