Postoje
mnogobrojne tehnike obrade metala. Svakako jedna
od najlepših je filigran. Ovom tehnikom tokom vekova
izrađivan je divan nakit kao i ukrasni predmeti
kojima se i danas divimo. Naziv ove tehnike dolazi
od lat.
filum-nit
i
granum-zrno.
Da bi se neki ukrasni predmet ili nakit uradio u
ovoj tehnici upotrebljava se srebrna, zlatna i ređe
bakrena žica za komponovanje motiva. Niti žice se
savijaju i upleću, međusobno vezuju i tako se formira
složeni motiv koji može biti položen na metalnu
podlogu ili slobodan (a-jour-filigran).
Od filigranske žice pravili su se krugovi, cvetići,
geometrijske šare. Na ovako izrađene predmete ponekad
su stavljane i sitne metalne kuglice.
Filigran je bila najrasprostranjenija tehnika u
umetničkoj obradi srebra i zlata. Kako nisu postojale
mustre i šeme za izradu motiva kod ove tehnike najviše
je ispoljen individualni narodni duh. Svaki je majstor
kombinovao šare "iz glave", a dobri majstori filigrana
bili su daleko poznati i dobro plaćeni za svoj rad.
Filigranska tehnika prvenstveno je zastupljena u
pojasu Mediterana. Poznati su primerci nakita pronađeni
u Troji koji potiču 2500 godina pre n.e. kao i u
Mikeni 1500.g. pre n.e. Prelepi primerci nakita
izrađeni filigranskom tehnikom otkriveni su u etrurskim
grobnicama koje potiču iz
VI
veka stare ere. U carskom Rimu filigranska tehnika je obilato korišćena.
Pod uticajem
rimske umetnosti u vreme Seobe naroda ova tehnika
izrade nakita bila je široko prihvaćena i kod germanskih
plemena. Svoj vrhunac dostiže u Vizantiji od
VI
do XII
veka.
Nakon punog procvata izrade predmeta i nakita tehnikom
filigrana tokom XII
i
XIII
veka,
u razvijenim gradskim centrima, i postepenog odumiranja
do ponovnog procvata umetničke izrade nakita od
filigrana dolazi oko 1800. godine, kada nakit izrađen
ovom tehnikom ponovo ulazi u modu. Nasuprot tome
izrade nakita ovom tehnikom u narodnoj umetnosti
Evrope i Azije održala se svo vreme.
Filigran je bio veoma raširen i u starom srpskom
zlatarstvu i kao takav predstavlja srpsko srednjovekovno
nasleđe koje u tursko vreme postaje jedna od najzastupljenijih
tehnika prilikom obrade nakita od srebra i zlata.
Na formiranje srpskog zlatarstva i uopšte umetničke
obrade metala tokom srednjeg veka uticali su i Zapad
i Istok. Početak XIII
veka znači
i početak izrade skupocenog nakita u Srbiji. U prvo
vreme u njegovoj izradi vidi se jači uticaj Zapada
da bi od kraja XIII
veka preovladao
uticaj Vizantije. Pod uticajem Vizantije u naše
krajeve dolazi i filigran koji na taj način postaje
i naše srednjovekovno nasleđe. Lep primer preplitanja
stilova na izradu nakita u Srbiji je prsten Stefana
Prvovenčanog. Precizna izrada, zlatna filigranska
žica, granule, sve odaje ruku majstora koji je izvanredno
dobro upoznat sa tananom tehnikom filigrana.
Uticaj Vizantije veoma je primetan i na srebrnim
i zlatnim naušnicama izrađenim u tehnici filigrana
od XII
do
XIV
veka.
U srednjevekovnoj Srbiji filigranska tenika upotrebljavana
je i za izradu drugog nakita kao što su prstenje
i narukvice. Narukvice su najčešće izrađivane od
srebrnih pločica na koje je lemljena filigranska
žica. Filigran je često korišćen i za izradu predmeta
koji su upotrebljavani pri liturgijskim službama.
Sačuvani su brojni primeri krstova izrađenih ovom
tehnikom. Svoj zenit umetnička izrada nakita od
filigrana doživljava u doba kralja Milutina. U ekonomski
ojačanu Srbiju kralj Milutin poziva zlatare iz drugih
zemalja koji izrađuju nakit po njegovom ukusu.
Padom Srbije pod vlast Turaka menja se u potpunosti
ekonomska i politička struktura zemlje. No i pored
toga srpski zlatari ne prekidaju svoj rad. U teškim
momentima sredinom XV
za izvesno
vreme zamire njihova delatnost da bi ponovo oživela
sredinom XVI
veka.
Ali, usled pada ekonomske moći u upotrebu ulaze
jeftiniji metali pre svega srebro i bakar. I pored
toga majstori pri izradi ovog nakita daju oduške
svojoj mašti, ukrašavajući ga filigranskom žicom,
staklenom pastom i privescima kako bi izgledali
što raskošnije.
Ipak postepeno dolazi do folklorizacije nakita,
koji prestaje da bude onaj skupoceni ukras visokog
umetničkog kvaliteta. Dolazi i do orijenatalnog
uticaja čiji su glavni nosioci bili Turci. Pojedini
gradski centri postaju poznati po izradi predmeta
od filigrana. Jedan od takvih centara je bio i Užice.
Proizvodi užičkih kujundžija od filigrana su u pojedinim
momentima mala remek-dela.
Posle osvajanja naših krajeva od strane Turaka,
pored latinskog naziva filigran u upotrebu ulazi
i turski naziv "srma".
Filigran se najćešće radio od od tanke srebrne ili
zlatne upredene žice. Srebro se prvo izlivalo u
tanke šipke, poput olovke, zatim je kovano na nakovnju
i istezano sve dok se ne bi pripremilo za izvlačenje
na kalibar ili "srmenje u "- metalnu ploču sa nizom
otvora različitog prečnika, tako da je na naj užem
otvoru dobijana srebrna žica debljine vlasi kose.
Izvlačenje žice vršeno je ručno flahastim klještima
i ovaj postupak se ponavljao više puta sve dok se
ne dobije željena debljina. Kasnije se za izradu
srebrne žice koristrio "rubin"- kružna pločica od
mesinga sa rubinom u čijoj se sredini nalazila rupica,
kroz koju je provlačila žica, sve do željene dimenzije.
Tokom vremena za izvlačenje žice u upotrebu ulazi
i čekrk. Sprava u obliku sanduka koji je na sredini
imao pregradu od drveta u koju je umetan "srmenjak"
ili "rubin". Na krajevima sanduka nalasili su se
valjci sa ručicama za okretanje.
Žica se
namotavala na jedan valjak provlačila kroz "srmenjak',
namotavala na drugi valjak i motala ručicom.
Od kraja XIX
veka za
izradu filigrana počinje da se koristi mašinski
napravljena žica. U zavisnosti od toga zašta će se žica koristiti ona je ostavljana kao jednostruka
ili je upredana sastavljanjem dve ili više žica.Prema načinu izrade, filigran se delio na pravi
i pseudofiligran ili lažni filigran.
Pravi filigran izrađivan je na dva načina. Kod prvog
postupka predmet od filigrana je izrađivan slobodnim
komponovanjem u osnovnom okviru konture predmeta
i to je takozvani vazduhasti- lelujavi filigran.
Na drugi način pravi filigran je izrađivan postavljanjem
srebrnih niti na podlogu sa šarom, koja je u stvari
baza.
Da bi se neki predmet ili nakit uradio tehnikom
filigrana, zbog osetljive i nežne strukture, mora
se prvo oblikovati osnovna kontura (mustra) predmeta
koji se izrađuje. Ova osnova se formira od deblje
žice ili traka na izgoreloj daščici i ona je davala
čvrstinu predmetu. Posle formiranja osnove radi
se takozvano "punjenje" tj. ispunjavanje međuprostora
malim spiralama od najtanje žice.
Posle spajanja (lemljenja) svih detalja dolazilo
je dopunsko ukrašavanje bez kojih je filigran nezamisliv.
Pre svega tu je dodavanje granula, sitnih srebrnih
kuglica, zatim su tu sitnije i krupnije rombične
pločice, trake ili polulopte. Ponekad se filigran
inkrustirao ukrasnim kamenom.
Pseudo filigran ili lažni izrađivan je tako što
je predmet liven, a zatim je dorađivan iskucavanjem,
probijanjem, struganjem i graviranjem. Za razliku
od pravog filigrana predmeti izrađeni u tihnici
lažnog filigrana su znatno grublji.
Izvor:
"Mladi kolekcionar", časopis mr. Slavoljub
Petrović,
viši kustos
