Postoje
mnogobrojne tehnike obrade metala. Svakako jedna
od najlepših je filigran. Ovom tehnikom tokom
vekova izrađivan je divan nakit kao i ukrasni
predmeti kojima se i danas divimo. Naziv ove
tehnike dolazi od lat.
filum-nit
i
granum-zrno.
Da bi se neki ukrasni predmet ili nakit uradio u
ovoj tehnici upotrebljava se srebrna, zlatna i
ređe bakrena žica za komponovanje motiva. Niti
žice se savijaju i upleću, međusobno vezuju i
tako se formira složeni motiv koji može biti
položen na metalnu podlogu ili slobodan (a-jour-filigran).
Od filigranske žice pravili su se krugovi,
cvetići, geometrijske šare. Na ovako izrađene
predmete ponekad su stavljane i sitne metalne
kuglice.
Filigran je bila najrasprostranjenija tehnika u
umetničkoj obradi srebra i zlata. Kako nisu
postojale mustre i šeme za izradu motiva kod ove
tehnike najviše je ispoljen individualni narodni
duh. Svaki je majstor kombinovao šare "iz
glave", a dobri majstori filigrana bili su
daleko poznati i dobro plaćeni za svoj rad.
Filigranska tehnika prvenstveno je zastupljena u
pojasu Mediterana. Poznati su primerci nakita
pronađeni u Troji koji potiču 2500 godina pre
n.e. kao i u Mikeni 1500.g. pre n.e. Prelepi
primerci nakita izrađeni filigranskom tehnikom
otkriveni su u etrurskim grobnicama koje potiču
iz
VI
veka stare ere. U
carskom Rimu filigranska tehnika je obilato
korišćena. Pod uticajem
rimske umetnosti u vreme Seobe naroda ova
tehnika izrade nakita bila je široko prihvaćena
i kod germanskih plemena. Svoj vrhunac dostiže u
Vizantiji od
VI
do XII
veka.
Nakon punog procvata izrade predmeta i nakita
tehnikom filigrana tokom XII
i
XIII
veka,
u razvijenim gradskim centrima, i postepenog
odumiranja do ponovnog procvata umetničke izrade
nakita od filigrana dolazi oko 1800. godine,
kada nakit izrađen ovom tehnikom ponovo ulazi u
modu. Nasuprot tome izrade nakita ovom tehnikom
u narodnoj umetnosti Evrope i Azije održala se
svo vreme.
Filigran je bio veoma raširen i u starom srpskom
zlatarstvu i kao takav predstavlja srpsko
srednjovekovno nasleđe koje u tursko vreme
postaje jedna od najzastupljenijih tehnika
prilikom obrade nakita od srebra i zlata.
Na formiranje srpskog zlatarstva i uopšte
umetničke obrade metala tokom srednjeg veka
uticali su i Zapad i Istok. Početak
XIII
veka
znači i početak izrade skupocenog nakita u
Srbiji. U prvo vreme u njegovoj izradi vidi se
jači uticaj Zapada da bi od kraja
XIII
veka
preovladao uticaj Vizantije. Pod uticajem
Vizantije u naše krajeve dolazi i filigran koji
na taj način postaje i naše srednjovekovno
nasleđe. Lep primer preplitanja stilova na
izradu nakita u Srbiji je prsten Stefana
Prvovenčanog. Precizna izrada, zlatna
filigranska žica, granule, sve odaje ruku
majstora koji je izvanredno dobro upoznat sa
tananom tehnikom filigrana.
Uticaj
Vizantije veoma je primetan i na srebrnim i
zlatnim naušnicama izrađenim u tehnici filigrana
od XII
do
XIV
veka.
U srednjevekovnoj Srbiji filigranska tenika
upotrebljavana je i za izradu drugog nakita kao
što su prstenje i narukvice. Narukvice su
najčešće izrađivane od srebrnih pločica na koje
je lemljena filigranska žica. Filigran je često
korišćen i za izradu predmeta koji su
upotrebljavani pri liturgijskim službama.
Sačuvani su brojni primeri krstova izrađenih
ovom tehnikom. Svoj zenit umetnička izrada
nakita od filigrana doživljava u doba kralja
Milutina. U ekonomski ojačanu Srbiju kralj
Milutin poziva zlatare iz drugih zemalja koji
izrađuju nakit po njegovom ukusu.
Padom
Srbije pod vlast Turaka menja se u potpunosti
ekonomska i politička struktura zemlje. No i
pored toga srpski zlatari ne prekidaju svoj rad.
U teškim momentima sredinom XV
za
izvesno vreme zamire njihova delatnost da bi
ponovo oživela sredinom XVI
veka.
Ali, usled pada ekonomske moći u upotrebu ulaze
jeftiniji metali pre svega srebro i bakar. I
pored toga majstori pri izradi ovog nakita daju
oduške svojoj mašti, ukrašavajući ga
filigranskom žicom, staklenom pastom i
privescima kako bi izgledali što raskošnije.
Ipak
postepeno dolazi do folklorizacije nakita, koji
prestaje da bude onaj skupoceni ukras visokog
umetničkog kvaliteta. Dolazi i do orijenatalnog
uticaja čiji su glavni nosioci bili Turci.
Pojedini gradski centri postaju poznati po
izradi predmeta od filigrana. Jedan od takvih
centara je bio i Užice. Proizvodi užičkih
kujundžija od filigrana su u pojedinim momentima
mala remek-dela.
Posle osvajanja naših krajeva od strane Turaka,
pored latinskog naziva filigran u upotrebu ulazi
i turski naziv "srma".
Filigran se najćešće radio od od tanke srebrne
ili zlatne upredene žice. Srebro se prvo
izlivalo u tanke šipke, poput olovke, zatim je
kovano na nakovnju i istezano sve dok se ne bi
pripremilo za
izvlačenje na kalibar ili "srmenje u "- metalnu
ploču sa nizom otvora različitog prečnika, tako
da je na naj užem otvoru dobijana srebrna žica
debljine vlasi kose. Izvlačenje žice vršeno je
ručno flahastim
klještima i ovaj postupak
se ponavljao više puta sve dok se ne dobije
željena debljina. Kasnije se za izradu srebrne
žice koristrio "rubin"- kružna pločica od
mesinga sa rubinom u čijoj se sredini nalazila
rupica, kroz koju je provlačila žica, sve do
željene dimenzije. Tokom vremena za izvlačenje
žice u upotrebu ulazi i čekrk. Sprava u obliku
sanduka koji je na sredini imao pregradu od
drveta u koju je umetan "srmenjak" ili "rubin".
Na krajevima sanduka nalasili su se valjci sa
ručicama za okretanje.
Žica
se namotavala na jedan valjak provlačila kroz
"srmenjak', namotavala na drugi valjak i motala
ručicom.
Od
kraja XIX
veka
za izradu filigrana počinje da se koristi
mašinski napravljena žica. U zavisnosti od toga
zašta će se žica koristiti ona je ostavljana kao
jednostruka ili je upredana sastavljanjem dve
ili više žica.Prema načinu izrade, filigran se
delio na pravi i pseudofiligran ili lažni
filigran.
Pravi filigran izrađivan je na dva načina. Kod
prvog postupka predmet od filigrana je izrađivan
slobodnim komponovanjem u osnovnom okviru
konture predmeta i to je takozvani vazduhasti-
lelujavi filigran. Na drugi način pravi filigran
je izrađivan postavljanjem srebrnih niti na
podlogu sa šarom, koja je u stvari baza.
Da bi se neki predmet ili nakit uradio tehnikom
filigrana, zbog osetljive i nežne strukture,
mora se prvo oblikovati osnovna kontura (mustra)
predmeta koji se izrađuje. Ova osnova se formira
od deblje žice ili traka na izgoreloj daščici i
ona je davala čvrstinu predmetu. Posle
formiranja osnove radi se takozvano "punjenje"
tj. ispunjavanje međuprostora malim spiralama od
najtanje žice.
Posle
spajanja (lemljenja) svih detalja dolazilo je
dopunsko ukrašavanje bez kojih je filigran
nezamisliv. Pre svega tu je dodavanje granula,
sitnih srebrnih kuglica, zatim su tu sitnije i
krupnije rombične pločice, trake ili polulopte.
Ponekad se filigran inkrustirao ukrasnim
kamenom.
Pseudo filigran ili lažni izrađivan je tako što
je predmet liven, a zatim je dorađivan
iskucavanjem, probijanjem, struganjem i
graviranjem. Za razliku od pravog filigrana
predmeti izrađeni u tihnici lažnog filigrana su
znatno grublji.
Izvor:
"Mladi kolekcionar", časopis mr.
Slavoljub Petrović,
viši kustos
