U simboličkom jeziku crkvene umetnosti, boja
se javlja kao sredstvo prenošenja spoznaje o
Bogu i duhovnom svetu. Simbolika boja u
pravoslavnoj ikonografiji i mozaiku Istočne
crkve doživela je svoj procvat.
Boje koje se koriste na ikonama
moraju se shvatiti uslovno, one nisu
privezane formi i, kao sve ostalo na ikoni,
služe zadatku otkrivanja duhovne suštine,
kroz prikaz preobraženja i osvetljenja
Božanskom bojom. Stari ikonopisci su
koristili relativno malu količinu boja, bez
polutonova, često pribegavajući kontrastnim
kombinacijama. Čistotom i intenzivnošću boja
dočaravao se sjaj preobražene materije.
Poimanje boja proishodilo je iz njihovog
sadejstva i jedinstva. Obraz ikone nije
stvaran mešanjem svetlih tonova tačno
određenog porekla, kao što se to dešava na
slikama, već ikone sijaju iznutra. Božansko
svetlo se prenosi pomoću tanke zlatne folije
i pomoću svetlih polja na licima svetaca.
Analogno ikonografiji, u crkvenom zlatarstvu
to se postiže pomoću tehnike ćelijskog
emajla koju su vizantijski zlatari, a u
kasnijem periodu i majstori kijevske Rusije,
obilato koristili. Pomoću ove tehnike bilo
je moguće stvarati minijaturne ikone na
kojima su boje, kao i na živopisanim ikonama,
imale isti značaj i simboliku. Šta
više, zahvaljujući malim dimenzijama,
podesnosti predmeta i boljoj uslovnosti boja,
kao i zbog svojstva emajla da sija iznutra,
boje su dobijale na značaju. Odeljci -
ćelije, koje su međusobno delile boje
preuzimaju ulogu zlata na ikonama. Dodatna
simbolička vrednost je dobijana pečenjem
emajla u pećima.
Simbolička vrednost palete osnovnih
boja korišćenih u hrišćanskoj umetnosti
tokom dugog istorijskog perioda nije kruto
definisana tablica vrednosti, već je treba
uzeti uslovno. Često jedna boja nosi više
značenja, ponekad suprostavnjenih.
Posebnu složenost nose međusobno pomešane
boje.
Da bi smo razumeli
najviše značenje simboličkog jezika
neophodno je da, kako je učio sveti Maksim
Ispovednik, «posmatramo duhom duhovno
— duhovno, a ne toliko telesnim očima —
telesno», razvijajući na taj način
sposobnost razuma da se izdigne od "donjega"
ka "gornjem".
Bela
— simbol nevinosti duše, čistote i
svetosti; boja anđeoske odežde i
preobraženog i vaskrslog Isusa. Kao i u
ikonografiji, u zlatarstvu belo označava
raj. Primera radi, na mnogim naprsnim
krstovima rađenim tehnikom emajla beli oreol
predstavlja ili menja kriptogram
MLRB, govori o Spasiteljevom vaspostavnjanju
izgubljenog raja.
Teget
—
simbol tajne, Božanske nedokučivosti,
večnosti, istine, otkrivenja, mudrosti. Boja
apostolske odežde.
Golublja
— boja Neba i odežde Božje Materi,
simbolizuje duhovnu čistotu, i shodno tome —
poverenje i vernost u braku.
Zelena
—
boja proleća i vegetacije; naznačava pobedu
života nad smrti i Večni Život koji nam
Spasitelj daruje. Simbolizuje Hrista kao
Životodavca a Krst kao Drvo Života. Uprkos
osnovne pozitivne prirode jarko zelene boje,
bledo zelena boja se može dovesti u vezu sa
sotonom i smrću.
Crvena
— boja ognja Nebeskog pročišćenja,
boja životodavne toplote — simbol života.
Boja krvi; dakle simbol žrtve i Vaskrsa.
Boja odeždi svetih mučenika.
Purpurna
— simbol carske vlasti, pobede. Boja
odeždi svetih careva i kneževa. Ponekad se
koristi kao simbol Boga Oca.
Zlatna
— boja zlata, označava Božansku
svetlost — kao apsolutnu metaforu Boga:«...Bog
je svjetlost, i tame u njemu nema nikakve.»
(I Poslanica Jovana 1.5.). Zlato je — simbol
sunca i carske časti, a shodno tome Isusa
kao sina Istine i Cara Slave. Takođe
simbolizuje ljubav, pravu Istinu.
Žuta
— ima dve susprotne vrednosti. Prva,
kada podseća na zlatno žutu boju — nosi
celokupnu pozitivnu simboliku zlata. Ali ako
je tamno žuta, onda naznačava izdaju,
ambiciju, sebičluk.
To je boja Jude Iskariota.
Srebrna
—
nosi simboliku bele i plave boje. Ona je
simbol čistotote , i simbol Jevanđeoskog
krasnorečja. Ovaj drugi simbol se naslanja
na stihove iz Psalma 11.7: «Riječi su
Gospodnje riječi čiste, srebro u vatri
očišćeno od zemlje, sedam puta pretopljeno».
Ružičasta
— simbolizuje detinjstvo.
Tirkizna
—
simbolizuje mladost.
Lila
—
simbolizuje tugu i žalost.
Braon
—
boja zemlje, označava poniznost, siromaštvo,
odricanje od ovozemanjskog. U tom smislu
može se videti na ikonama kao boja odeždi
svetaca i Bogorodice, i kao boja odeždi
nekih zapadnih monaških redova.
Crna
—
boja princa tame, simbolizuje tugu, bolest,
greh i shodno tome negaciju i odricanje od
ovozemanjskog. (odežda monaha i sveštenika).
Međutim, u kombinaciji sa belom bojom
simbolizuje smirenje i neporočnost. Crna,
povezana sa teget bojom, simbolizuje duboku
tajnu, a sa zelenom — duboku starost.
Siva
—
boja pepela, simbolizuje tugu i mrtvenost,
ili smirenje, smrtnost tela i besmrtnost
duše.
