U simboličkom jeziku crkvene umetnosti, boja
se javlja kao sredstvo prenošenja spoznaje o
Bogu i duhovnom svetu. Simbolika boja u pravoslavnoj
ikonografiji i mozaiku Istočne crkve doživela
je svoj procvat.
Boje koje se koriste na ikonama moraju
se shvatiti uslovno, one nisu privezane
formi i, kao sve ostalo na ikoni, služe zadatku
otkrivanja duhovne suštine, kroz prikaz preobraženja
i osvetljenja Božanskom bojom. Stari ikonopisci
su koristili relativno malu količinu boja, bez
polutonova, često pribegavajući kontrastnim
kombinacijama. Čistotom i intenzivnošću boja
dočaravao se sjaj preobražene materije.
Poimanje boja proishodilo je iz njihovog sadejstva
i jedinstva. Obraz ikone nije stvaran mešanjem
svetlih tonova tačno određenog porekla, kao
što se to dešava na slikama, već ikone sijaju
iznutra. Božansko svetlo se prenosi pomoću tanke
zlatne folije i pomoću svetlih polja na licima
svetaca. Analogno ikonografiji, u crkvenom zlatarstvu
to se postiže pomoću tehnike ćelijskog emajla
koju su vizantijski zlatari, a u kasnijem periodu
i majstori kijevske Rusije, obilato koristili.
Pomoću ove tehnike bilo je moguće stvarati minijaturne
ikone na kojima su boje, kao i na živopisanim
ikonama, imale isti značaj i simboliku.
Šta više, zahvaljujući malim dimenzijama, podesnosti
predmeta i boljoj uslovnosti boja, kao i zbog
svojstva emajla da sija iznutra, boje su dobijale
na značaju. Odeljci - ćelije, koje su međusobno
delile boje preuzimaju ulogu zlata na ikonama.
Dodatna simbolička vrednost je dobijana pečenjem
emajla u pećima.
Simbolička vrednost palete osnovnih boja
korišćenih u hrišćanskoj umetnosti tokom dugog
istorijskog perioda nije kruto definisana tablica
vrednosti, već je treba uzeti uslovno. Često
jedna boja nosi više značenja, ponekad suprostavnjenih.
Posebnu složenost nose međusobno pomešane boje.
Da bi smo razumeli najviše
značenje simboličkog jezika neophodno je da,
kako je učio sveti Maksim Ispovednik,
«posmatramo duhom duhovno — duhovno, a ne toliko
telesnim očima — telesno», razvijajući na taj
način sposobnost razuma da se izdigne od "donjega"
ka "gornjem".
Bela
— simbol nevinosti duše, čistote i svetosti;
boja anđeoske odežde i preobraženog i vaskrslog
Isusa. Kao i u ikonografiji, u zlatarstvu belo
označava raj. Primera radi, na mnogim naprsnim
krstovima rađenim tehnikom emajla beli oreol
predstavlja ili menja kriptogram
MLRB, govori o Spasiteljevom vaspostavnjanju
izgubljenog raja.
Teget
—
simbol tajne, Božanske nedokučivosti, večnosti,
istine, otkrivenja, mudrosti. Boja apostolske
odežde.
Golublja
— boja Neba i odežde Božje Materi, simbolizuje
duhovnu čistotu, i shodno tome — poverenje i
vernost u braku.
Zelena
—
boja proleća i vegetacije; naznačava pobedu
života nad smrti i Večni Život koji nam Spasitelj
daruje. Simbolizuje Hrista kao Životodavca a
Krst kao Drvo Života. Uprkos osnovne pozitivne
prirode jarko zelene boje, bledo zelena boja
se može dovesti u vezu sa sotonom i smrću.
Crvena
— boja ognja Nebeskog pročišćenja, boja
životodavne toplote — simbol života. Boja krvi;
dakle simbol žrtve i Vaskrsa. Boja odeždi svetih
mučenika.
Purpurna
— simbol carske vlasti, pobede. Boja
odeždi svetih careva i kneževa. Ponekad se koristi
kao simbol Boga Oca.
Zlatna
— boja zlata, označava Božansku svetlost
— kao apsolutnu metaforu Boga:«...Bog je svjetlost,
i tame u njemu nema nikakve.» (I Poslanica Jovana
1.5.). Zlato je — simbol sunca i carske časti,
a shodno tome Isusa kao sina Istine i Cara Slave.
Takođe simbolizuje ljubav, pravu Istinu.
Žuta
— ima dve susprotne vrednosti. Prva,
kada podseća na zlatno žutu boju — nosi celokupnu
pozitivnu simboliku zlata. Ali ako je tamno
žuta, onda naznačava izdaju, ambiciju, sebičluk.
To je boja Jude Iskariota.
Srebrna
—
nosi simboliku bele i plave boje. Ona je simbol
čistotote , i simbol Jevanđeoskog krasnorečja.
Ovaj drugi simbol se naslanja na stihove iz
Psalma 11.7: «Riječi su Gospodnje riječi čiste,
srebro u vatri očišćeno od zemlje, sedam puta
pretopljeno».
Ružičasta
— simbolizuje detinjstvo.
Tirkizna
—
simbolizuje mladost.
Lila
—
simbolizuje tugu i žalost.
Braon
—
boja zemlje, označava poniznost, siromaštvo,
odricanje od ovozemanjskog. U tom smislu može
se videti na ikonama kao boja odeždi svetaca
i Bogorodice, i kao boja odeždi nekih zapadnih
monaških redova.
Crna
—
boja princa tame, simbolizuje tugu, bolest,
greh i shodno tome negaciju i odricanje od ovozemanjskog.
(odežda monaha i sveštenika). Međutim, u kombinaciji
sa belom bojom simbolizuje smirenje i neporočnost.
Crna, povezana sa teget bojom, simbolizuje duboku
tajnu, a sa zelenom — duboku starost.
Siva
—
boja pepela, simbolizuje tugu i mrtvenost, ili
smirenje, smrtnost tela i besmrtnost duše.
